Evropski sud za ljudska prava je 11. marta objavio odluku u predmetu Knežević protiv Crne Gore (predstavka br. 54228/18), kojom je odbacio predstavku poslanika Demokratskog fronta Milana Kneževića podnijetu zbog povrede prava na slobodu okupljanja i udruživanja (čl. 11 EKLJP).

Knežević se predstavkom žalio na povredu prava na slobodu okupljanja i udruživanja u vezi protesta koji je organizovao i u kojem je učestvovao sa svojim kolegama iz opozicionih političkih partija koje su činile koaliciju Demokratski front od 27.09. do 17.10.2015. godine, u Podgorici, ispred Skupštine Crne Gore i na Bulevaru Svetog Petra Cetinjskog. Protest je bio usmjeren na izražavanje nezadovoljstva zbog materijalnog položaja građana, sa zahtjevima za formiranje prelazne Vlade i organizovanje fer i demokratskih izbora.

Evropski sud za ljudska prava je utvrdio da su organizatori protesta, uključujući podnosioca predstavke, podnijeli zahtjev za održavanje protesta i postavljanje određenih privremenih objekata, uključujući binu, u parku preko puta Skupštine, za period od 20 dana, te da je ovaj zahjev prvobitno usvojen za kraći period, od 27. septembra do 3. oktobra 2015. godine, a onda produžen do 10. oktobra 2015. godine, i da je u odluci navedeno da svi objekti moraju biti uklonjeni do kraja toga dana.

Utvrđeno je i da je zahtjev za postavljanje mobilnih objekata – šatora, podnijet tek 30. septembra 2015, dva dana pošto je oko 300 šatora već bilo postavljeno na bulevaru, i da ga je Sekretarijat za komunalne poslove i saobraćaj istog dana odbacio zbog nenadležnosti.

Utvrđeno je i da se organizatori nijesu žalili na tu odluku Sekretarijata, iako su imali pravo žalbe, kao i da nisu na neki drugi način dalje zagovarali svoj zahtjev za postavljanje šatora. Sud je prema tome zaključio da se organizatori svjesno nijesu držali svog zahtjeva, pravila i uslova pod kojima im je odobren protest na tom mjestu, a da su istovremeno remetili uobičajene tokove života i drugih aktivnosti do stepena koji ne uživa privilegovanu zaštitu prema Konvenciji. Sud je posebno naglasio da potpuna opstrukcija glavne gradske saobraćajnice u trajanju od 20 dana, protivno naredbama lokalnih vlasti i pravima i potrebama učesnika u saobraćaju, predstavlja ponašanje koje je, iako manje ozbiljno nego fizičko nasilje, opet za svaku osudu. 

Sud je utvrdio i da je tek 5. oktobra 2015. godine komunalni inspektor donio odluku kojom je naredio uklanjanje objekata sa kolovoznih traka, a da su organizatori odbili da potpišu da su tu odluku primili i da su odbili da po njoj postupe, te da nijesu dozvolili komunalnim policajcima da je izvrše pet dana kasnije, 10. oktobra 2015. godine. Sud je primjetio da se ta odluka odnosila samo na uklanjanje privremenih objekata sa kolovoza, i da se ni na koji način nije ticala održavanja protesta.

Sud je primjetio da vlasti nijesu kaznile organizatore protesta i/ili protestante, iako su za to imale pravni osnov, kao i da su objekti uklonjeni tek 17. oktobra 2015. godine, 20 dana pošto su postavljeni. Konstatovano je da su vlasti tolerisale takvo postupanje, i da su razumno procijenile da je taj vremenski period bio dovoljan za izražavanje protesta. S druge strane, utvrđeno je da su organizatori protesta, uključujući podnosioca predstavke, tog dana odbili da postupe po nalogu policije da se sklone da bi se bina i šatori uklonili, da su formirali ,,živi štit” i pružili otpor, iako ih uklanjanje šatora i bine ne bi onemogućilo da nastave protest, da je policija djelovala tek nakon što su učesnici pružili otpor i tek tada naredila da se protest obustavi. Sud je našao da u takvim okolnostima intervencija policije nije prekoračila polje slobodne procjene na koje državne vlasti imaju pravo. 

Na kraju je utvrđeno i da hapšenje i osuda podnosioca predstavke nijesu bili u vezi organizacije ili učešća u protestu, već u vezi krivičnog djela napad na službeno lice u vršenju službene dužnosti, a da je izrečena sankcija od 4 mjeseca zatvora, iako ne beznačajna, bila u skladu sa zakonom i legitimnim ciljevima, i nužna u demokratskom društvu. Sud je imao u vidu da je podnosilac predstavke sam priznao da je uporno gurao policijskog službenika u predjelu grudi i ramena, i da mu je skinuo i ponio kapu, iako službenik prema njemu nije bio nasilan. U tom kontekstu je Sud naglasio da član 11 Konvencije ne daje imunitet od kažnjavanja za nasilje prilikom javnih skupova.

Sud je odlučio da se u okviru ove odluke ne bavi navodima podnosioca predstavke o tome da ga je policija zlostavljala 17. oktobra 2015, zato što ti navodi nisu bili iznijeti u predstavci već kasnije u toku postupka. Sud se u prilog takvom stavu pozvao na svoje ranije odluke u predmetima Madžarović i dr. protiv Crne Gore iz 2020. i Stanka Mirković i dr. protiv Crne Gore iz 2017. godine.

Zaključeno je i da su navodi podnosioca predstavke o nepravičnom suđenju bili očigledno neosnovani.

HRA u saradnji sa Evropskom asocijacijom za pravo i finansije (EALF) prati donošenje presuda Evropskog suda za ljudska prava. Radi se o volonterskom projektu ovih NVO.